Skupili ste stvari i častili sebe jednim malim putovanjem; produženi vikend u Amsterdamu! Idete malo da se opustite, da sednete u onaj njihov “kafić”, a činjenica da lekar već nedelju dana odbija da vam da recept za Bensedin naravno nema nikakve veze sa vašim izborom ove destinacije. Nego da ne ispadnete baš onaj tipičan seljak odlučite da bar jedno popodne odete u Van Gogov muzej, čisto ako vas neko pita kad se vratite. Uđete i kao i svi ostali, zagledate se u čuveni autoportret, neprocenjive vrednosti. Iskreno, i nije nešto, ne shvatate zašto je tako čuven. Pogledate pored sebe, kad neki mladi umetnik preslikava isti u svoj blok. Au, svaka mu čast – pomislite – stvarno je dobro prekopirao. Deluju vam isto. Doduše, ne vidite čak ni neku specijalnu razliku između svega toga i onih fresaka u vašoj lokalnoj crkvi što su slikali studenti. Ako je ovo vaš slučaj, nemojte da brinete, postoji objašnjenje i nije vezano za gandžu koju je ste to jutro poduvali. Ako niste ekspert, ponekad je jako teško razlikovati stvari, pa tako i satove, koji su vizuelno vrlo slični ili skoro isti, a poseduju drastične razlike u vrednosti.
Luksuz
Šta je to što zapravo čini jedan sat luksuznim? Iako je najlakši odgovor “cena”, on nije baš tačan. Visoka cena je posledica luksuza, a ne uzrok. Luksuz je nešto što vam nudi više od onoga što vam je potrebno, a sasvim sigurno znatno više od proseka. Naravno, neophodno je da bude i manje dostupan, pa samim tim i ekskluzivniji. Uzmimo kao primer jedan Submariner i jedan Seiko SKX. Seiko nudi sve što mozete ikada da poželite od jednog sata: lep je, dobro ispoliran, relativno precizan, pouzdan, vodootporan. Sub sa druge strane nudi sve isto, ali na drastično višem nivou: kvalitetniji čelik, ispoliran je pod mikroskopom i garantovano nema ni jednu jedinu tačkicu, drastično je precizniji, vodotporniji, keramička korona umesto alumijumske se ne može ogrebati, zlatne kazaljke i indeksi nikad neće oksidirati i izgbiti sjaj, safirno staklo umesto mineralnog. Iako vam većina ovih “prednosti” nikada zaista neće biti potrebna, niti u njima možete vizuelno uživati, jer se čak ni ne vide golim okom, bitno je da znate da su tu, i to ste skupo platili (i bili par godina na listi čekanja kod lokalnog dilera). Nakon svega ovoga prirodno se nadovezuje pitanje: da li je uprkos svemu, opravdana cena Rolex-a koja je u ovom konkretnom slučaju, neverovatnoh 40 puta veća od Seika? Naravno da nije. Ali to je cena snobizma, cena luksuza. Iz ovog primera takođe treba naučiti lekciju da blago progresivan rast kvaliteta nosi sa sobom eksponencijalni rast cena. Ili što bi seljaci rekli: što više plaćaš, manje dobijaš.
Da ne bismo mnogo komplikovali, postoji neko nepisano pravilo da sve preko 1000 evra polako ulazi u rejon luksuza. Švajcarci to zovu “entry level luxury”, ali naravno radi se o dosta subjektivnom konceptu jer kupovna moć drastično varira od tržišta do tržišta. Ko pripada ovoj kategoriji? Apsolutno svi skupi brendovi. Znate ih napamet: Rolex, Omega, Breitling, Panerai.
Visoka horologija
Šta je onda visoka horologija? To je stepen iznad luksuza, gde već polako ulazimo u iracionalni domen cena. Zanimljivo je da se izraz visoka horlogija ne odnosi nužno na same brendove, već na specifične modele satova. U tom smislu možete imati dva proizvoda istog brenda od kojih jedan zadovoljava kriterijume a drugi ne. U svakom slučaju potrebno je zadovoljiti dve ključne potrebe da bi se postigao ovaj pedigre.
Preduslov: Mehanizam mora biti “in-house”, ili napravljen u sopstvenoj radionici, i mora imati neku ekskluzivnost; kalibri koji se masovno proizvode i slobodno distribuiraju nikada neće dobiti ovaj status.
Glavni uslov: Ručna završna obrada i poliranje. Delovi satnih mehanizama su toliko mali i kompleksnih oblika da je apsolutno nemoguće postići perfekciju mašinskim putem. Potrbene su godine iskustva, rad pod lupom ili mikroskopom, i baratanje turpijama koje su tanke kao igle za šivenje da bi se svaki mikrometar površine doterao. Za standard visoke horlogije kod satova A.Lange Sohne na primer, potrebno je postići vizuelnu perfekciju pri uvećanju od 25x; neuporedivo veću nego što ljudsko oko može da primeti, čak i pod lupom. Kao što je i logično, ovakav rad često zahteva nekoliko nedelja posla za svaki individualni sat, pa samim tim diktira i vrtoglavu cenu završenog proizvoda.
FP. Journe Resonance, sa neverovatnim duplim balansnim točkom koji koristi fenomen rezonantne sinhronizacije, prvi put u istoriji uspešno primenjen na ručnom satu umesto zidnom. Inače dizajniran i kompletno napravljen od roze zlata, od strane čoveka za koga se popularno veruje da je u sadašnjem vremenu ono što je Breguet bio u 18om veku.
Audemars Piguet Openworked, takođe sa duplim balansnim točkom, vertikalno postavljenim, i mehanizmom koji je kompletno ručno “skeletiran” mikro turpijama. Ovaj proces zahteva apsolutnog velemajstora zanata i toliko vremena da čak i gigant kao AP uspeva da izbaci jedva nekoliko desetina komada godišnje. Takođe je intresantno, ili užasno frustrirajuće, u zavisnosti da li ste kupac ili tvorac, da se pri ovoj vrsti izrade greške skupo plaćaju. I najmanji pogrešan potez nažalost, nemoguće je popraviti, tako da se ceo deo baca i počinje se iznova.
Fantastični JLC Duometre: Vrhunski ručno obrađen sa radialnim polirom koji se širi iz centralnog rubina na balansnom točku ka spolja, šablon zvani “Cote de soleil”, ili sunčevi zraci. Mehanizam je, takođe, napravljen od legure Nikl-Bakar-Cink (takozvano – nemačko srebro), potpuno nerđajući i amagnetičan. Zanimljivo je da vremenom bakar dolazi do izražaja pa mehanizam postaje blago crvenkast, i gotovo identčne boje kao roze zlato.
Kako onda prepoznati razliku?
Ako ste laik, i samo gledajući sat na nečijoj ruci, jako teško. Generalno razlike znaju samo oni koji prate svet satova i časovničarstvo i znaju šta je unutra i odakle potiče. Ovde mozemo dati još dva primera da bi shvatili koliko cela priča ume da bude “vizuelno” nejasna.
Dva večna rivala i istorijske ikone ronilačkog sata: Blancpain Fifty Fathoms i Submariner. Dizajnirani daleke 1953. i 1954. godine, estetski i mehanički vrlo slični sa analognim karakteristikama. Jedina opipljiva razlika je u rezervi snage, 5 dana za FF, a 2 za Sub, što je narano irelevantno ako sat nosite svaki dan. Zvanične cene kažu da za nov Rolex morate odvojiti oko 8000 evra, dok će vas Blancpain unazaditi gotovo 16000. Kako je moguće kada su maltene isti? Fifty Fathoms ima mehanizam 1315 (modifikacija čuvenog 13RO) koji je ručno obrađen i pripada kategoriji visoke horologije, dok je Sub-ov 3135 sjajan ali dolazi direktno sa fabričke trake. To je jedina razlika.
AP model 15300 i 15202 iz daleke 2011 godine. “Nemoj da me zezaš ovi su potpuno isti”, kažete? Skoro da jesu, ali opet je razlika u mehanizmu. Prvi ima kalibar 3120 koji je moderan, robusan i delimično ručno obrađen (mašinski, sa ručnim finišingom), a drugi ima čuveni ultra-tanki 2121, potpuno nepromenjen od daleke 1967. godine, poslednji preživeli dinosaurus, dotaknut samo rukom velemajstora. Za ovu “istorijsku finesu” morate dodati jos nekih 10,000 evra, na obaveznih 25,000 za osnovni model. Pričamo naravno o nekim prosečnim polovnim cenama pošto se konkretno ova 2 modela sa slike, više ne proizvode.
I na kraju, šta sve ovo znači?
Pa zavisi šta hoćete. Ako ste džiber koji hoće da se šminka po kafićima i lovi sponzoruše po Vračaru onda uzmite zlatni Rolex i budite sigurni da ste završili posao. Ako na to još dodate BMW-a na nemačke table, ili još bolje “skinutog sa osiguranja”, onda ćete gradskim curicama biti neodoljivi kao sveža bajadera.
Sa potpuno druge strane, ako ste sofisticirani biznismen koji treba da impresionira nekog sličnog u recimo ekskluzivnom golf kulbu u Majamiju, i od toga mu zavisi da li će ugovoriti multi-milionski posao, valja izdvojiti za nešto iz visoke horologije, jer to je dobar način da se probije led i otpočne razgovor sa drugim sličnomišljenim snobovima.
Naravno postoji i mala verovatnoća da ste normalan čovek i da sve ovo čitate jer vam je sama tema fascinantna. Ponosno nosite svoj sat, koji god da je, i uživajte u njemu. Prijatno.